Teodor de Vizeva, Žorž de Sen Foa – Mocartova poslednja Godina

MOCARTOV HOMO REUS
Legenda, izgleda istinita, da su poslednje reći koje je Mocart ispisao svojom rukom, gotovo u trenutku smrti, bile one koje se sada nalaze u središtu njegovog Rekvijema i koje, iako su latinske, la­ko ishvatamo: HOMO REUS. Zaista, Čovek Vladar! Jer iako je umro u neima­štini i u okolnostima takvim da oprav­dano i često pomišljamo: »Da je poživeo duže…«, — Mocart je ustvari ostvario svoj i ljudski i umetnički ideal. Njegova muzička sudbina nije bila kratka, jer je trajala punih trideset godina, od njegove šeste godine sve do smrti. Njegovo zvuč­no zaveštanje je ogromno, i trebalo je nekoliko decenije da se načini tačan spi­sak svega što je, u najraznovrsnijim mu­zičkim oblicima, Mocart ostavio za so­bom. Kao da je smrt otvorila oči Mocartovim savremenicima, i usmerila na njega pažnju istoričara muzike, izdavača i, u prvom redu, obožavatelja. Mocartov posthumni trijumf, rastući neprestano, još traje. A to je znak da se on kao umetnik u potpunosti izrazio u svome delu, ostavljajući beskrajne mogućnosti tumačenja i prihvaćanja. Mocart je sa­ vladao granice smrti, bez obzira što nje­gov grob nije bio, ili možda baš zbog toga označen njegovim imenom. Sahra­njen u zajedničku grobnicu, Mocart kao da se sjedinio sa čovečanstvom, u jedin­ stvenom bratstvu čije je ideje poslednjih godina života tako dostojanstveno Iteražavao u nekim delima, ali i u aktiv­ nostima svoje masonske lože u Beču.