Gijom de Loris – Roman o Ruži

Roman o Ruži Gijoma de Lorisa još uvek ostaje “kamen temeljac fran­cuske književnosti” (Alber Pofile). Taj pesnik, rođen i umro u prvoj po­lovini XIII stoleća, izravno je uticao na Dantea u pisanju Komedije, i na Fransoa Vijona dok je ovaj sastav­ljao svoje Veliko Zaveštanje, a kroz ta dva supersonična poetska provodni­ka, raspršio se na sve strane i nalazi­mo ga čak i tamo gde bismo se naj­ manje nadali. Jer “pravila ljubavi” koja je Gijom kondenzovao u svo­jim arhaičnim osmercima važeća su, do poslednje tačke ne samo za pesnike nego za sve one koji vole, koji pokušavaju da vole i sve više shvataju da nije lako voleti ukoliko nisu sa­ vladali ta pravila koja je još odavno nametnuo bog Amor.
     Arhaičnost de Lorisovog speva nije, dakle, u sadržaju, ni u poseb­ nom rečniku – original je na čistom starofrancuskom jeziku – koliko u ritmu neočekivanom za naše uši u ovom neritmičnom vremenu; u rit­mu ostvarenom uvođenjem svih efekata, od obične prozodije do večnih skladova, kao i versifikacijom isto­ vremeno jednostavnom i virtuoz­nom. Sačuvati tu arhaičnost značilo je ustvari, sačuvati, koliko je u prevodu to mogućno, samu lepotu; jer pogledamo li dublje u “lirski zde­nac” shvatamo da je svaka lepota u svojim prvim oblicima arhaična, tj. otporna na vreme.
Srečni čitaoče, uzdahni duboko!
Kolja Mičević.