Ta reč lais (tako glasi naslov originala zbirke Marije od Francuske; izgovoriti: le) označavala je posebne kompozicije koje su izvodili bretonski žongleri; oni su putovali zemljom, pričajući i pevajući, uz pratnju keltske (bretonske) harfe, i bili su veoma cenjeni. Marija je od njih preuzela taj žanr i, isto tako, teme. Njeni lais su kratke romaneskne priče, u kojima se ljubavne pustolovine prepliću s čarolijskim svetom. Ipak, kao Kretjen de Troa i drugi pripovedači tog vremena, Marija se više zanimala za tananosti ljubavi i osećanja nego za natprirodne pojave i dešavanja. Međutim, uspela je da, bolje od drugih, sačuva onu maštovitost kojom se odlikuju keltski mitovi, a to nije beznačajno. Sem toga, njen način slikanja ljubavi je manje nego kod njenih savremenika uslovljen nekakvim doktrinarnim shvatanjima: njeni junaci, i naročito junakinje, nisu nikakvi modeli vešto iskorišteni da bi se ilustrovala nekakva kurtoazna teorija.
Alber Pofile.
