Imam, iza sebe, to jeste u svojim davnjašnjim mislima, i, materijalno, na jednoj polici koja je iza mene, gomilu beležaka i opservacija, naslaga od dvadesetpet godina analiza i ogleda. Ta građa me pritiska, i zahteva da se poslužim njome. Ima u tome dve ili tri mogućne knjige koje bi bile moje stvarno delo, apstraktno delo koje bih nazvao »moja filosofija« kad sve to, možda, ne bi bilo upravo nešto suprotno od filosofije. Ali jedna ogromna lenost ophrvava me kada pomislim da otvorim te sveske (koje se stalno nastavljaju), i u kojima ja i dalje pišem, o najraznovrsnijim temama. Ta lenost je srazmerna sa brojem mojih beležaka umnoženim s njihovim neredom (koji je hronološki red). Trebalo bi da prepišem svu tu zbrku na listiće; da razvrstam svoje listiće, i da ih pregledam, premerim, kombinujem, — i na kraju da razmišljam o formi, što je stvar strašna, i beskonačna! I bitna!
Pol VALERI,
Još 1893. godine pesnik je počeo posmatrati ideju simetrije. Prvi tom Svesaka (između 1894 i 1895) otkriva nam odmah na početku jedan gotovo potpun sistem kojim se njegov duh bavi još 1944, godinu dana pre njegove smrti. Zar simetrija ne čini deo tajne koju je on tražio svakoga jutra predizanja sunca? Brojna vraćanja na ideju simetrije daju nam pravo da to pretpostavimo. Za vreme od 1920. do 1930. godine teorija relativiteta bilo je posvuda prisutna. Pol Valeri često govori o tome u svojim Sveskama i smatra je za najveći problem svoga vremena. On je smešta u opšti simetrični odnos. A Ajnštajnova teorija samo potvrđuje i upotpunjuje njegovu ideju simetrije.
Liang Pai ČIN
On što se, u srcu valerijevske svesti, najpre otkriva, jeste apsolutna malaksalost, mučnina postojanja. »Ja sam tu? Tu? Sam? Ja?« Sve odmah postaje upitnik, pogled beskrajno začuđen jednoga Anđela, neobičnost. Početna tačka jeste zagušujuće opažanje jednog ne-dosluha sa svim oko sebe, beskrajno tuđinstvo zbog kojeg se oseća kao da je sa neke druge planete (ali zaboravljene).
Ned BASTE.
