Huanina drama počela je u trenutku kad je rođena, u novembru oko 1650, kao vanbračna kćerka Izabele Ramirez, na padinama vulkana Popokatepetla: od oca, španskog kapetana – ili katoličkog sveštenika iz sela u kome je rođena? – ostalo je samo ime, koje nije preuzela.
Huanina drama nastavljena je kad je kao trogodišnja devojčica otvorila prvu knjigu u biblioteci svoga dede po majci; kad je kao petogodišnja devojčica naučila da čita i piše; i kad je već u sedmoj godini sastavila svoje prve stihove!
Huana Ramirez bila je pesničko čudo od deteta, kao što je Mocart bio muzičko. Oboje su imali svoje ne prijatelje: Mocart Mariju Tereziju, Huana sveprisutnu inkviziciju koja se nije prevarila u pretpostavci da u toli koj umnosti kojom je zasenjivala sve oko sebe, dok je bila mlada pratilja vicekraljice na dvoru u Meksiku, ima i sumnje. Zaista, Huanin Hrist nije bio onaj njenih progonitelja.
Zamenivši dvor manastirom, i od Huane Ramirez postajući Sor Huana de la Kruz – ime koje joj više ne od govara, i koje bi trebalo zameniti, najzad, ovim svetovnim – drama se samo umnožila. Nemajući, po vlas titom priznanju, dovoljno vere u sebi, i pitajući se »Jesam li ja jeretik«, Huana nije mogla da svoju isposničku ćeliju nekažnjivo pretvara u jedinstveni književni salon otvoren svim vetrovima misli, ispunjen hiljadama knjiga, da i dalje piše stihove i komponuje muzi ku, da živi jedinstvenu duhovnu pus tolovinu bez zatucanosti i mistike – Prvi san je vrhunac tog podviga – a da ne proizvede jedan od onih sukoba za koje su bile spremne samo retke žene – bolje reći device – kakva je bila mlada Rimljanka Cecilija – koja je zapevala kad su je poveli na stratište – Jovanka Orleanka, ili Šarlota Korde; svaka u svoje vreme i na svoj način.
Huanina drama nastavlja se, čita oče, sad, dok uzimaš njen Prvi san u ruke, i otvaraš bilo koju stranicu!
