Ja sam Fransoa, to mi kazna,
iz Pariza kraj Pontoaza,
a vrat u omči će da sazna
šta Guzica mi teži prazna.
Knjiga koju držiš u rukama plod je velike nemoći; za Vijona, tvorca tolikih balada i ma-gičnih oktava, ovaj katren bio je jednostavna pesma [ta jednostavnost izazvana je, bez sumnje, i uslovima zatvora u kojima je ostvario svoju poruku]; za mene, potomka tradicije u kojoj kao da nije bilo pesnika sposobnih da ostvare četiri rime od kojih nijedna neće zazvučati ni groteskno ni unižavajuće, Vijonov katren postojao je u mojoj svesti kao uzrok ove nemoći i uzor pesničke neprevodivosti [celu jednu deceniju, 1958/1968]. Međutim, Vremenom i čekanjem očigledna nemoć zna da se pretvori u izvesnu moć: prvi talas te moći, koji poistovećujem sa stanjem jasnog Sna, zapljusnuo me
23. septembra 1968.
popodne pod senkom velike Lipe
koje više nema.
K.M.
